Живимо у свету фрустрације и незадовољства. Ниске плате, лош животни стандард, мешање и разглабање о политици, десет сати на послу, незаситост - све заједно ствара велики степен незадовољства и лошег расположења. Међутим, једна од важнијих ставки, коју би требало посебно поцртати, јесте недостатак воље за радом, или грубље речено, нерад. Нерад, сам по себи ствара "претерану доколицу", која се, у "великим количинама" претвара у досаду. А из досаде произилази огромна фрустрација, бесциљност, равнодушност и туга.
Према званичној статистици у РС, стопа незапослености износи око 19%. Врло демотивишући проценат, будући да је природна стопа незапослености 5%. Након ове информације, многи ће рећи: "Па није ни чудо што не могу да се запослим". Међутим, ако се, макар у Београду, осврнете око себе, прошетате Булеваром или неком другом улицом, видећете да постоји велики број радњи које траже радника или радницу. Међутим, ту долазимо до новог проблема: како мотивисати некога да се упосли, независно од стручне спреме, ако је зарада мала.
Зарада јесте мала, али не треба имати лажну слику високих плата у Београду. Међутим, време у коме живимо нас тера на то да нема много избора. Време лети и ако се не уграби дата прилика, питање је када ће се појавити следећа. Зато треба применити логику: боље је зарадити нешто него ништа. Или још једноставније: боље је зарадити нешто него бити на грбачи другим људима, без обзира да ли су то родитељи, родбина, пријатељи.
Можда то није посао снова, можда смо прешколовани за понуђено радно место, можда је плата несразмерна уложеном труду, али ако не постоји други избор, човек мора бити рационалан и прихватити да ради... Вероватно ће многи рећи: "лако је то написати, треба спровести у дело", међутим, у време кризе, нема емоција, превише удубљивања, самеравања и бирања.
Без обзира на званичну статистику, дубоко сам уверен у следеће: посла има за онога ко жели да ради и привређује. Понављам, можда то није први избор, али је боље радити нешто и чекати да се појави друга боља прилика, него продужавати своју доколицу и агонију.
Свако од нас воли доколицу. Нико ме не може убедити у супротно. Међутим, према мом мишљењу, доколица треба да се заслужи. А заслужује се преданим радом. Сваком послу треба приступити професионално, као да је то најбољи и најлепши посао који се ради. А, уз пут, треба пажљиво пратити дешавања на тржишту рада и аплицирати што више. Логично, што је већи број послатих аплиикација за посао, већа је веровотноћа проналажења бољег и лепшег посла. И никад се не треба потцењивати: можда су захтеви који се појављују у огласима за посао презахтевни, али треба веровати у себе, а некада се и преценити, јер само упорни и убељиви људи добијају посао.
Мислим да нам је свима доста кукњаве како посла нема и како треба чекати да се појави прави. Посла има, али мора постојати воља за радом. Дугачки периоди доколице чине човека лењим, фрустрираним и незадовољним. Што је дужи период "претеране доколице" то је теже прихватити посао. Свако пролонгирање чини доколицу примамљивијом. Чекање "добитка на лотоу", ипак, не може зауставити време. Време мора да се искористи одмах и сада.
Неке ствари сам научио на личном примеру. Када вас притисну стеге живота и свакодневних трошкова, нема бирања. Имао сам диван и леп посао, на жалост, окружен великим бројем лоших и хладних људи. Дошао је моменат када за мене није било места у том колективу. Нисам се, испрва снашао, са свим својим високим школама. Али нисам бирао: поступио сам мудро. Захтевао сам да останем у истој организацији и прихватио много ниже плаћен посао, и то са средњом школом. Јесте било тешко и фрустрирајуће, али сам имао циљ. Захваљујући том радном месту, имао сам довољно времена да одбраним докторску дисертацију. Прошло је две године, а онда се шанса указала. И ја сам је искористио. Али ни једна шанса не долази са неба. Треба роварити, копати, тражити, разговарати, борити се. Надасве, треба имати зацртани циљ. Мој зацртани циљ сам успео да остварим. Сада радим на најбољем радном месту на свету, где ме други поштују, цене, воле и где могу, у потпуности, да дам и предам себе и искажем свој непрегледан потенцијал. Борба, мотив, позитивно размишљање - све заједно вас води на пут успеха и промене. Чекање да посао падне са неба, претвара се у доживотни затвор. Зашто би, ни криви ни дужни, били затворени целог живота?
И даље уживам у својој доколици, али је важно да се она заслужи. Можда није целодневна, али је "добро гориво" за живљење. Онима који не раде, поручујем: нема лепшег осећаја, него доћи уморан након посла и уживати у доколици. А онда, на крају месеца, каква год да је зарада, ваша је, то је оно што сте привредили и што можете потрошити. Добро организујте новац и стално се борите да нађете боље. Али докле год радите постојећи посао, радите га тако као да је најплаћенији и најбољи.
Ситуација је екстремно тешка. Погледајте књижаре, бувљаке, пијаце, радње за продају ципела. Многи упослени су високошколовани и, или се нису снашли, или су добили отказ негде другде. Али они се боре, не желе да буду непродуктивни, желе да преживе, не улазе у дугове и не желе да буду на терету другим особама. То су прави борци, а не они који чекају да нешто слети са неба. С неба може слетети, евентуално, киша, снег, град, по који "птичији продукт", али посао, врло тешко.
Зашто је нерад извор фрустратице и незадовољства? Једноставно, фрустрацију ствара недостатак новца, осећај бескорисности, немоћи и туге. Фрустрацију ствара неискоришћено време и дугачка доколица. Какав би то био живот у коме би доколица трајала 24 сата? Можда, леп, макар у почетку, али касније би се над "доколичаром" надвио облак досаде и равнодушности. А када је човеку досадно, он покушава да попуни "рупе свог живота" на различите начине. А неки начини могу човека водити стање пропасти. Један од основних показатеља претеране доколице и досаде је спавање које траје по десет сати. Мени лично, никада неће бити јасно како неко може да устане у 3 поподне. Зар треба пропустити и један дан и овако кратког живота? Мислим да не. На тај начин, имуни систем реагује супротно од очекиваног: чини вас више уморним, тешким и нервозним. Нема редовности у исхрани, не постоји никаква обавеза осим устати и чекати да прође остатак дана и ноћи, како би се опет утонуло у сан. Смисао сна је одмор од рада, а не попуњавање слободног времена.
Како провести дан без обавеза? Па, морам признати, није лоше, понекад. Али ако то постане свакодневица, онда се јавља мноштво проблема: безвољност, туга, депресија, бес, негативност. Нерад ствара додатни проблем: такви људи постају тешки и онда се догађа да се стварају дистанце. А ако се ствара дистанца, онда је то још једна изгубљена шанса да се попуни доколица. Нерад доводи до бесциљности. Ако не постоји циљ, онда човек животари, чека да прође још један дан, у низу, и не живи. Можда само има представу да живи како жели, али, у дубини душе, свестан је да животари.
Свако је творац сопствене среће. Пред сваким се налази избор. Међутим, несклад између "претеране доколице" и (не)рада, доводи до постепеног пропадања личности. Досада је понор из кога се, ипак, човек може извући. Мора постојати јака воља: мора постојати тачно дефинисан циљ, а не расплињавање, мора постојати самопоуздање, па макар и лажно, мора постојати обавеза. Рад је, заиста, створио човека, али, исто тако, нерад га може и уништити.
Изађите из зачараног круга безвољности. Реците себи да вредите и да желите. Покажите вољу. Новац није једини мотив, запослење доноси нешто што је немерљиво, а то је осећај да сте корисни. Када се човек осећа корисним и вредним, ситуација се мења. Човек излази из љуштуре доколице и отвара врата наставка свог живота. Не треба заборавити, нерад зауставља време, у смислу, кретања по лавиринту без излаза, али, исто тако, време, какво познајемо, неумитно тече. Изгубљене године се не могу надокнадити. Међутим, никада није касно: станите испред огледала и поставите достижне циљеве. Реците себи, желим да радим и желим да се осетим корисним. Желим да напредујем. Не желим да ми живот протекне у лењости и досади. Не желим да кукам и да будем терет другима. Нећу да пропадам и тражим изговоре како бих попуњавао своју доколицу, а и не смем, да заборавим, и доколица има своју цену - пуно вреди али много кошта. Желим да будем неко и нешто. Морам почети од негде. Можда није посао из снова, али ћу га радити најбоље што умем. Упознаћу друге људе, пратићу огласе, појавиће се нешто боље. Посао није стална, већ променљива категорија. Ја желим да живим и да осетим срећу. Не могу вратити изгубљене године, али могу живети наредне.
И упамтите: нико вам неће помоћи ако не помогнете сами себи. А једини излаз је суочити се са самим собом и одлучити да се подигнете изнад самих себе и ситуације.
Нема коментара:
Постави коментар