Да ли постоји право пријатељство?

Свако од нас је, хиљаду пута у свом животу, чуо како су пријатељи највеће богатство. Морам признати да се у потпуности слажем са таквим ставом. Од детињства, преко сазревања, пријатељи вам дају снагу да корачате и борите се са свим замкама и недаћама живота. Они су ту да са њима поделите своју срећу, ситне и крупне радости, тужне моменте, усамљеност, лепоту живљења. Они су ту да вас воле, пружају љубав, саветују, понекад куде, да осећају како дишете...

У свом животу упознао сам многе људе различитих карактера, интересовања, људе различитих друштвених слојева и различитог нивоа образовања. Међутим, пријатеља треба посматрати и прихватити независно од свега наведеног. Најважније од свега је да пријатељ буде човек, па све остало... Уосталом, све пада у воду ако је особа поред вас и може бити ваше раме за плакање, добар саветодавац, искрена душа и емотивац. Никада нисам волео хладне људе и појединце који немају макар прихватљив ниво емотивне и социјалне интелигенције.

Квантитет је најирелевантнија ставка.... битан је квалитет особа које нас окружују.

Многи људи долазе и одлазе из наших живота. Велики број њих могу нам донети разочарење. Најтеже је када схватите да су неки појединци за које сте сматрали да су вам пријатељи, у ствари, присутни како би могли да извуку одређену корист. Такви људи се појаве, у својој слаткоречивости, брзо и лако вам освоје срце, а затим, када схватите истински циљ њиховог постојања у животу, обгрли вас туга, и онај осећај "боже, да ли је могуће да си толико наиван". Такви људи су само пролазна степеница сопственог сазревања и упознавања живота.

Зато, врло често, све људе делим на праве пријатеље и на познанике. Правих пријатеља је мало... Њих ћете препознати по фрекфенцији размене енергије. Они су, мање - више, заступљени у свим сверама вашег живота. Обично се каже да се могу набројати на прсте једне, евентуално две руке.

Познаници су, према мом схватању, између осталог, и људи који су се, из било ког разлога, одаљили од вас, иако су вам некада били пријатељи. То не треба осуђивати. Време доноси нова искуства, животне ситуације, објективно настало одаљавање и сл. У принципу, они су, у вашим срцима, и даље пријатељи, додуше не толико везани за вас, и обично су повремено заступљени у некој  од ваших свера живота. То "пријатељство" се, обично, своди на сећање на прошлост. Али ако се једном изгуби спона правог пријатељства, тешко је надокнадити изгубљено. То, ипак, не значи, да вам те особе нису драге. Можете повремено попити кафу са њима, видети се, али и сами осећате, као и они, да "то није то". Зато их схврставам у познанике и то "блиске познанике".

Сви остали људи које упознамо током живота, и који не играју важну ролу у вашим животима, за мене су само познаници, и ништа више. Некада се, али врло ретко, догоди да из познанства проистекне пријатељство, али је то, заиста, редак случај.

Према мом искуству, прави пријатељи су они које смо, обично, стекли у раном детињству или периоду адолесценције. Они остају везани за вас, без обзира на неповољан сплет околности. Њима можете открити и најдубље тајне, и бити сигурни да остају запечаћене између вас. Уколико су спремни да тајне открију другим људима, за мене, ти појединци, врло лако пређу у групу познаника, и потребно је много труда, напора и жеље да би се вратили у групу правих пријатеља. Често се то и не догоди. Но, свако има свој избор.

Имам пар правих пријатеља. Они ће се лако препознати. Нећу их набрајати, они то и сами знају. Право пријатељство захтева одређене жртве. Међутим, оно што проистиче из правог пријатељства немерљиво је значајније у односу на жртве.

Од правих пријатеља очекујем да, у међусобном контакту, емитују љубав, задовољство испијене шољице кафе, разумевање најдубљих ходника личности, подршку, искрени савет, повезаност и пажњу. Можда је то много, али су, управо због тога, ти појединци део групе правих пријатеља. Своје праве пријатеље дижем на пиједестал, њима се искрено дичим и искрено их волим. Волим што постоје и што су важан део мог живота. Зато се пријатељство мора заслужити.

У правом пријатељству мора постојати одсуство завидности, негативних емоција, неразумевања и егоцентричности. Уколико било ко од повезаних страна емитује било коју од наведених елемената личности, мора знати да није прави пријатељ. Према мојој тези, у питању су познаници.

Током свог живота схватио сам да се прави пријатељи искристалишу сами од себе. Ту нема места присиљавању, мољењу и клечању. Прави пријатељ је доступан у сваком моменту да вас саслуша и разуме и спреман да жртвује другу активност (осим ако није оправдана) да би вас чуо, видео и разумео. Свака лаж и избегавање виђања и разговора је сигуран пут ка нарушавању пријатељства.  Зато сам и рекао да право пријатељство захтева одређену жртву. Али та жрвтва доноси утемељено и чврсто пријатељство.

Прави пријатељи су спремни да кажу "Извини, погрешио сам". Ако ви треба да извлачите из појединца да призна грешку, аутоматски је јасно да вам није прави пријатељ. Нико није безгрешан, али је важно признати грешку. Ево, јавно се извињавам ако сам нешто згрешио и нисам рекао "Извини". Свима који су осетили моју грешност, кажем једно велико "Извини". И то јавно, а и то је нешто.

Искрени пријатељ саветује и спреман је да прихвати савет. Ако ви некоме, из најбоље намере, дајете своје савете и искрено их подржавате да се врате у колосек и буду оно што су били, а тај неко не узима за озбиљно оно што кажете, само исцрпљујете своју енергију. Пред вама су тада два пута: да наставите да "дробите" у празно, или да једноставно препустите да се особа снађе како зна и уме. То не мора нарушити концепт правог пријатељства али може значајно утицати на пад ваше енергије и жељу да некоме помогнете.

Можда сам ту специфичан. Увек сам, некако, хтео или не хтео, био предодређен да помажем људима. Не само у пријатељству, већ и генерално. Искрено, ја волим ту своју карму. Чини ме срећним. Да ли су у питању пријатељи, посао, познаници, увек сам био спреман да дам целог себе. И волим што сам такав. Међутим, нормално је очекивати да други покажу макар малу захвалност. Без захвалности, макар у најмањој могућој мери, према мом мишљењу, нема пријатељства.

Врло често кажем да у правом пријатељству постоји "одређени ниво користољубља". Али не оног злокобног него лепог и прихватљивог. Не прихватам пријатељство из досаде. То ме увек ужасавало. Не прихватам да будем последњи избор у низу избора који се налазе пред пријатељем. Али прихватам да "користим" сву позитивну енергију, љубав, емоције, искреност и савете људи који ме окружују.

Прави пријатељи остају прави до краја живота. Да ли су близу или далеко од вас је ирелеватно. Они су у вашим срцима и знате да увек можете да се ослоните на исте. Од правих пријатеља очекујем да ће поделити са мном моје последње тренутке битисања у овом универзуму. Сваки растанак је тужан, али, макар, нестајете свесни тога да ваш живот нисте протраћили на небитне људе, већ на квалитетне и искрене појединце. Онда вам је, вероватно, лакше да се помирите са неизбежним.

На крају, морам се осврнути на још једну фоскулу која је, за мене, права и исконски чиста истина. Пси су, заиста, најбољи човекови пријатељи. Своју љубав дају безусловно, искрено и верни су до краја. Они, засигурно, припадају групи правих пријатеља. Ту нема омашке. Воле вас и разумеју без услова. Тужни су или срећни у зависности од тога како се ви осећате. То је оно што их чини најискренијим бићима на планети.