У другом делу поста о потпуној срећи анализираће се "други део" живота. Као што је закључено, истинска и потпуна срећа може се достићи једино враћањем у дане раног детињства, међутим, након тог периода, долази период лаганог сазревања који са собом доноси већа очекивања и, поступно, и животне проблеме.
Нарастајућа очекивања и животни проблеми, дакле, представљају основну брану потпуној срећи. Очекивања родитеља, очекивања нас самих, одаљавају нас од идеала. Прва двојка у школи, прва свађа са пријатељима, схватање особа кроз физичке карактеристике, веће и мање грдње - сигурни су предуслови за удаљавање од поменутог идеала. Ови проблеми у очима одраслих особа су ирелевантни, али за саме појединце који се сусрећу са њима, су веома драматично важни. Из њих извире још један важан "производ": лагани губитак самопоуздања.
У том периоду живота, велику грешку могу начинити и сами родитељи ако су превише усмерени на успех свог детета. "Мораш бити најбољи" представља једно од највећих ограничења потпуној срећи. Тиме се ствара висок ниво очекивања, који у случајевима неиспуњавања истог, доводи до удаљавања од идеала потпуне среће. Међутим, нико не може кривити родитеље за то. Из перспективе одраслог човека, реч је о искреним жељама породице да се што више напредује и постигну што бољи резултати. Ипак, адолесценти су још увек недовољно научени животу да би могли да се изборе са истим и да схвате да живот има своје успоне и падове. Сваки пад се, у том случају, сматра веома драматичним и може изазвати нарушавање концепта потпуне среће.
И тада, као руком донешен, наступа период пубертета. У том периоду, адолесценти су више оријентисани на свој физички изглед, прву љубав и пољубац, схватање света око себе, него на стварне животне проблеме. Сваки неуспех у том сегменту живота, доживљава се драматично и ствара додатна ограничења. А подсетимо се, свако додатно ограничење доводи до смањења идеала потпуне среће. Како савладати ове проблеме?
Велику подршку развоју личности играју пријатељи. Они су ту да вас подрже и разумеју. Да вам попуне рупе смањеног самопоуздања и и смање осећај незадовољства услед могућих неуспеха. Логично, зар не? И пријатељи се носе са истим проблемима и недаћама. Ко може боље разумети него онај који је у истим проблемима као и ви? Њихова подршка, понекада је и пресудна за достизање идеала потпуне среће. Међутим, без обзира на то, у питању је идеал, тешко достижан.
Више година, нови проблеми, већа очекивања и тешкоће. Период образовања усмерава човека да му се посвети, па, можда, у том периоду, и нема много времена за дубља размишљања. Сваки положен испит је, понекада, довољан, да се појединац, макар на тренутак, осети потпуно срећним. Али само на тренутак. А када учење прође брзо, као дланом о длан, настају стварне животне тешкоће. Пронаћи посао, пристојну плату, имати времена за љубав, излазак, дружење, бављене спортом, како све уклопити и како, на више фронтова, достићи идеал потпуне среће? Одговор се намеће, сам по себи: тешко, немогуће, неоствариво....
Таласи живота вас стално шамарају, колико ћете бити срећни само зависи од вас самих. Како схватате неку ситуацију, да ли се уносите превише емотивно у сваки проблем, да ли одвајате битно од небитног, да ли разумете суштину живота, да ли сте способни да организујете дан тако да покупите по шачицу среће од сваке активности.... Све је то у нама самима.
Да ли постоји потпуно срећна особа? Тешко. Сви знамо да увек нешто недостаје. Просто и једноставно, бити остварен у свим сегментима живота је утопија. Да ли је могуће бити потпуно срећан по сегментима живота? Да, врло могуће. У питању је идеал, зато је неопходно склопити мозаик свих истинских елемената среће. "Ни тај збир" неће бити довољан, али ће, макар, бити један велики корак ка остваривању идеала. Ипак, потпуна срећа остаје илузија, па живот треба прихватити таквим какав је и задовољити се оним што имате, а не оним што би могли имати. У том случају, срећа постаје докучива.
Нема коментара:
Постави коментар