41. година. Па хајде да кажемо да сам на пола свог путовања. Можда која година више, а можда и мање. Моја сећања сежу далеко у прошлост. Јесу магловита, али су се добрано урезала у неки
делић мозга.
"Филипсов" телевизор на дугмиће, мир и спокој, непостојање било каквих негативних утицаја, мирис парка у насељу Браће Јерковић, љуљашке... Много тога.... Сећања која у мени буде задовољство, потпуну смиреност и осећај среће. Да, можда је тај "почетак путовања" био потпуна срећа... Радозналост сазнавања новог која је, дефинитивно, будила осећај радости.
И данас се сећам како удобно лежим у колицима. Каква топлина и уживање.. Вртим малу марамицу у руци, а за колица је привезан очев каиш. Отац чита новине, лагано ме одгурава ногом, а затим једноставним покретом руке, враћа у почетни положај. И тако у недоглед. За мене је тај мали детаљ из прошлости буђење среће.
А онда, у једном моменту, сећање сеже на црвену кутију у којој се налазе најлепше ципеле које сам икада имао, "Цицибан", и то, плаве боје. Још један моменат лучења сератонина и осећај неизмерне среће. У петој години живота, добијам своју најлепшу књигу, коју и данас радо погледам и подсетим се те потпуне среће. "Песмарица" Јована Јовановића Змаја, жуте корице, испуњене дивним сликама, а унутар њих, још лепше илустрације и песме. Купљена у Нолиту. Колико сам тада био срећан, сећам се свог убрзаног хода са мајком да се што пре дође кући и да се отвори књига, да се сазна и види нешто ново, и за мене, у том тренутку, необично.
Из ове перспективе, могу да тврдим да је то једини период када се осети потпуна срећа, без икаквих илузионистичких ефеката. И размишљам, због чега је то тако?
Одговор је једноставан и сви га негде наслућујемо -када нема никаквих проблема, много размишљања о томе које недаће нам може донети живот, када се наивно верује да је живот савршен и да не постоје никаква ограничења, "демони стварности" и када се не познаје стрес као пратећа категорија, може се достићи идеал потпуне среће. Наивност дечијих очију је гаранција идеала. Можда је и то један од разлога да многи људи, у које могу убројати и себе, желе да се врате у рано детињство и остану тамо заувек. Објективно, не постоји таква могућност, зато треба чувати то мало, радосно дете у себи...Можда због тога и данас осећам да сам остао једно велико дете у телу човека. И не желим то да променим, грчевито се држим и не дозвољавам да ни један "грам" тог детињства буде отргнут из мог тела и духа. Тако се, у сваком моменту, могу осетити потпуно срећним.
Неки људи кажу да не ваља живети у прошлости. Делимично се слажем са таквом констатацијом. Међутим, вероватно не мисле на почетни период раног детињства. Ја признајем да волим да се враћам и подсећам свих играчака, малих дечијих радости, љуљашки на којима сам се неуморно њихао.... Зашто ускратити себи потпуну срећу, па макар била и у прошлости? Подсетите се прошлости и раног детињства, осетићете неизмерну срећу, па чак и да је то детињство било најтеже. За мене је та "половина живота" упечатљива и не желим је избрисати, већ често одлутам више од три деценије уназад и опет се осетим потпуно срећним. Из свега наведеног произилази да је човек срећан онда када може да ужива у малим стварима. Мале радости доносе потпуну срећу. Међутим, како се човек развија интелектуално, емотивно и под утицајем средине и стварности, те мале радости нису довољне. Увек нешто зафали за потпуну срећу, јер како растемо тако расту и наша очекивања. Већа очекивања обрнуто су сразмерна нивоу осећаја среће.
Нема коментара:
Постави коментар