Самоћа (усамљеност) неке људе обгрли за цео живот. Други, пак, осете повремене "таласе" самоће, као ретке ударе јаког ветра, након чега опет огреје сунце. За неке је усамљеност стил живота, а неки се, свим силама, труде да ни у једном моменту не буду запљуснути таласом усамљености. Поставља се питање: да ли је самоћа потреба или нужно зло?
Ако је усамљеност везана за стил живота, често можемо чути да су у питању усамљене душе. Има ли лошег у томе? Ако је појединац свесно изабрао да живот проживи у сталној "олуји самоће", у питању је лични избор. Као ни било који други избор и овај не треба осуђивати. На жалост, на нашим просторима усамљеник се често третира као: лудак, чудак и сл. Међутим, треба загребати дубље и анализирати због чега неко ужива у својој самоћи. Зашто га лишити тога, ако се најбоље осећа у кожи "чудака"? Понављам, у питању је његов лични избор. На крају крајева, сигурно је да нијје прави пустињак. Окружен је уском групом људи, живи у својој љуштури и тада се најбоље и осећа. Ипак, у питању је екстрем, а свет је испуњен различитостима које морамо поштовати и навићи се живети са истим.
Неретко чујемо како је човек "друштвена животиња". Интеракција са другим људима, дружења, размена мишљења, обогаћују човеков живот. Зашто допустити да живот протекне у непрестаној олуји усамљености, када је свет пун и оваквих и онаквих људи. Комуникација развија емотивну интелигенцију, подиже самопоуздање и чини живот испуњенијим. Топла реч и разумевање могу бити пут "излечења цивилизације" која, морам бити искрен, протоком времена постаје изопачена. Убрзан темпо живота, прековремени рад, стална брига, људска патња и несрећа постају свакодневица коју морамо мењати или јој се прилагодити уз што мању штету.
Никада нисам волео самоћу. Усамљеност ме чинила тупим, тешким и демотивишућим. Окруженост људима, за мене, представља ваздух који удишем. "Сваки удах ваздуха" представља додатну радост, енергију, мождану активност, осмех. Своје дружељубивости се не одричем и не спутавам је, већ је констатно развијам. Посебно волим да размењујем мишљења са људима од којих се може сазнати нешто ново, другачије, мистично, релевантно. Не могу лагати и рећи да сам имун на чакулања уз кафу о свакодневним животним темама, "пресипања из шупљег у празно". Зашто бих био имун на стварност која ме окружује и на различите приче које се изнова понављају - посебно ако се понављањем може постићи промена нечијих ставова, размишљања, понашања, у позитивном смеру. Уосталом, групно размишљање и саветовање даје нове и неистражене идеје и усмерава понашање ка решавању проблема.
Страх од самоће је изражена анксиозност великог броја људи. Јак је, интезиван и може довести до туге, немоћи и губитка самопоуздања. А једини пут "излечења" је отварање и проширење круга познаника. Ипак, ова врста анксиозности не може бит смањена приступом "дај шта даш". Треба пажљиво бирати и проводити време са људима који зраче позитивном енергијом, искреношћу, разумевањем и љубављу. Може нас окружити милион људи, а да се човек поново осети усамљеним. Може се упловити у љубавне и партнерске воде, и да нас, ипак, запљускују таласи самоће.
Постоје тренуци када човек осети потребу да буде сам и да се изолује од свих утицаја спољне средине. Да устане и пробуди се са мишљу: "Данас желим да се посветим себи и да уживам у својој самоћи и својим размишљањима, данас желим да будем лењ, хоћу да чујем сваки откуцај сопственог срца и да размишљам. И да маштам. Данас сам препуштен сам себи, али то је нешто што ме испуњава. У питању је мој избор.". С тог аспекта, усамљеност представља потребу. Потребу да се у миру сопственог дома ослушкује цвркут птица или хук ветра, да се испије кафа поред језера и слуша "тишина" воде и чаврљања других људи, али без икакве међусобне интеракције. Душевни мир и искључење од свега и свих. Испреплатане мисли могу се средити у сређену "рубиконову коцку". Ништа страшно ако потраје и више дана. Различити су временски прагови достизања "нирване". Пробајте, и те како може да прија.
Дакле, позитивну енергију и покретачке механизме можемо црпети и из самоће. А онда се опет можемо упустити у животне пустоловине, још јачи, сређенији и позитивнији. Тако привлачимо друге људе и чинимо живот комплетнијим.
С моје тачке гледишта, самоћа представља нужно зло али, у ретким тренуцима, и непресушну потребу. Прихватам усамљеност као људски избор али мој карактер је другачији - окруженост људима даје ми сву неопходну снагу да корачам таласима живота.
Нема коментара:
Постави коментар