Powered By Blogger

понедељак, 20. јун 2016.

О самоћи - потреба или нужно зло?



Самоћа (усамљеност) неке људе обгрли за цео живот. Други, пак, осете повремене "таласе" самоће, као ретке ударе јаког ветра, након чега опет огреје сунце. За неке је усамљеност стил живота, а неки се, свим силама, труде да ни у једном моменту не буду запљуснути таласом усамљености. Поставља се питање: да ли је самоћа потреба или нужно зло?
Ако је усамљеност везана за стил живота, често можемо чути да су у питању усамљене душе. Има ли лошег у томе? Ако је појединац свесно изабрао да живот проживи у сталној "олуји самоће",  у питању је лични избор. Као ни било који други избор и овај не треба осуђивати. На жалост, на нашим просторима  усамљеник се често третира као: лудак, чудак и сл. Међутим, треба загребати дубље и анализирати због чега неко ужива у својој самоћи. Зашто га лишити тога, ако се најбоље осећа у кожи "чудака"? Понављам, у питању је његов лични избор. На крају крајева, сигурно је да нијје прави пустињак. Окружен је уском групом људи, живи у својој љуштури и тада се најбоље и осећа. Ипак, у питању је екстрем, а свет је испуњен различитостима које морамо поштовати и навићи се живети са истим.
Неретко чујемо како је човек "друштвена животиња". Интеракција са другим људима, дружења, размена мишљења, обогаћују човеков живот. Зашто допустити да живот протекне у непрестаној олуји усамљености, када је свет пун и оваквих и онаквих људи. Комуникација развија емотивну интелигенцију, подиже самопоуздање и чини живот испуњенијим. Топла реч и разумевање могу бити пут "излечења цивилизације" која, морам бити искрен, протоком времена постаје изопачена. Убрзан темпо живота, прековремени рад, стална брига, људска патња и несрећа постају свакодневица коју морамо мењати или јој се прилагодити уз што мању штету.
Никада нисам волео самоћу. Усамљеност ме чинила тупим, тешким и демотивишућим. Окруженост људима, за мене, представља ваздух који удишем. "Сваки удах ваздуха" представља додатну радост, енергију, мождану активност, осмех. Своје дружељубивости се не одричем и не спутавам је, већ је констатно развијам. Посебно волим да размењујем мишљења са људима од којих се може сазнати нешто ново, другачије, мистично, релевантно. Не могу лагати и рећи да сам имун на чакулања уз кафу о свакодневним животним темама, "пресипања из шупљег у празно". Зашто бих био имун на стварност која ме окружује и на различите приче које се изнова понављају - посебно ако се понављањем може постићи промена нечијих ставова, размишљања, понашања, у позитивном смеру. Уосталом, групно размишљање и саветовање даје нове и неистражене идеје и усмерава понашање ка решавању проблема.
Страх од самоће је изражена анксиозност великог броја људи. Јак је, интезиван и може довести до туге, немоћи и губитка самопоуздања. А једини пут "излечења" је отварање и проширење круга познаника. Ипак, ова врста анксиозности не може бит смањена приступом "дај шта даш". Треба пажљиво бирати и проводити време са људима који зраче позитивном енергијом, искреношћу, разумевањем и љубављу. Може нас окружити милион људи, а да се човек поново осети усамљеним. Може се упловити у љубавне и партнерске воде, и да нас, ипак,  запљускују таласи самоће.
Постоје тренуци када човек осети потребу да буде сам и да се изолује од свих утицаја спољне средине. Да устане и пробуди се са мишљу: "Данас желим да се посветим себи и да уживам у својој самоћи и својим размишљањима, данас желим да будем лењ, хоћу да чујем сваки откуцај сопственог срца и да размишљам. И да маштам. Данас сам препуштен сам себи, али то је нешто што ме испуњава. У питању је мој избор.". С тог аспекта, усамљеност представља потребу. Потребу да се у миру сопственог дома ослушкује цвркут птица или хук ветра, да се испије кафа поред језера и слуша "тишина" воде и чаврљања других људи, али без икакве међусобне интеракције. Душевни мир и искључење од свега и свих. Испреплатане мисли могу се средити у сређену "рубиконову коцку". Ништа страшно ако потраје и више дана. Различити су временски прагови достизања "нирване".   Пробајте, и те како може да прија.
 Дакле, позитивну енергију и покретачке механизме можемо црпети и из самоће. А онда се опет можемо упустити у животне пустоловине, још јачи, сређенији и позитивнији. Тако привлачимо друге људе и чинимо живот комплетнијим.
С моје тачке гледишта, самоћа представља нужно зло али, у ретким тренуцима, и непресушну потребу. Прихватам усамљеност као људски избор али мој карактер је другачији - окруженост људима даје ми сву неопходну снагу да корачам таласима живота.







Нема коментара:

Постави коментар